„Il' me ženi, il' tamburu kupi, u nešto se udarati mora!" - jedna je od najpoučnijih rečenica koju je mogla da smisli neka žena. Pa od muških, ko čuo - čuo! Ono što pouzdano znam (kilometraža je čudo!) jeste da stvar bez tamburanja, te žice, te strune, jednostavno - ne radi. Mislim, ne svira...

   

O Srbiji kao zemlji pesme i igre spremam se da pišem nekom drugom prilikom. Sada sam nabaždaren na krtinu: ovog vikenda, 26-28. juna, u Deronjama, održava se Drugi svetski festival tamburaša TAMBURICA FEST 2009. Kako je bilo na prvom, i kako bi trebalo da bude na ovom, možete pogledati na www.tamburafest.com. Ja idem da ga doživim!

   

„Deronje su divno, mirno selo. Postoji legenda da ciganski svirači, koji većinom potiču iz tog mesta, kad im se dete rodi, stave dve-tri različite tambure na sto; i kad dete prohoda, koje se prve tambure dotakne - tu tamburu svira... I onda mu se kaže: „Da sviraš bolje od oca!" Ta legenda i danas živi, kao što više od 150 godina tambura živi u Deronjama." (piše na sajtu)

Na pola puta između Bačke Palanke i Sombora, tu, uz Dunav, nalazi se selo Deronje, nekada poznato po tri stvari: po tome što su odatle rodom najbolji cigani-tamburaši, što je u njemu sniman film „Skupljači perja" i po paprikašu čobancu. Sad ima i četvrta: TAMBURICA FEST. Da li ćemo ga, kao neki, već nazivati tamburaška Guča ili tamburaški EXIT - manje je važno. Ono što tamo vuče - i tek če da vuče! - jeste zov iskona. Jer kad te banda u tu žicu dirne, u čoveku se budi sve neumrlo. Od božanske muzike, do vilinske pesme. Od Panove frule, do Salominog plesa. I sve u biću igra i peva! Još ako je špricer 'ladan, i ako ga ima mlogo...

  

Jednoga dana sa prijateljima, sredinom devedestih, obreo sam se u nekoj krčmi u Deronjama. Bio je mračan i hladan novembar, tmuran kao i te godine. Sve je počelo još za ručkom sa dobrom dunjevačom, na koju se nadovezao fiš-paprikaš, i špricer - kako je gore pomenut. Krčma je, kao i mi, delovala potišteno, a kad je po tanjirima zaplivala riba, stigli su oni: prerano ostareli, ispijeni, pohabani cigani, sa čađavim tamburama. I znao sam šta će da se desi - izuvanje (ko ne zna šta to znači, neka pita ćaleta, ako ima kafanski staž). Sve što se posle događalo, više-nego-manje nije za ovu umivenu Baštu. Na izlasku u noć, negde oko tri ujutro, gde nas je dočekala vejavica koju nismo primećivali ni dok smo povremeno obilazili ćenifu u dvorištu, praznih džepova i punog srca, ispratio nas je primaš rečima: „I da znaš, kume, uvek biraj muzičari sa srebrni zubi. Ti cigani radu pošteno. Tek treba da zaradu za zlatni zubi!" Izljubio sam se sa kumom, čiji mi prim iz Ševe svira i dok ovo pišem.

  

Možda se na kraju ove priče neko zapita: „Pa dobro. A šta će ovaj tamburaški uvodnik u NAŠOJ RADNJI?"

  

Anti-stres terapija, dragi moji trgovci-menadžeri-partneri-direktori-prijatelji!!

  

Život je lep, za one koji znaju šta on jeste, i kako da ga žive; za ostale - samo pokora i tlapnja. I može da bude kao u pesmi „Do dva konja, a obadva vrana..."

  

Čujete te tamburice?!

　

Srđan Paunović