Visine, one prirodne, nadmorske, kao i one figurativne mogu itekako da naškode, pogotovo ako se nepripremljen nađeš na njima. Stolica na kojoj sediš se odjednom zaljulja, a mozak se pomuti od pogleda na dole. Srećom, priroda se pobrine za one prirodne visine, hemija za one figurativne, pa sve na kraju dođe na svoje mesto. Za ono prvo mogu provereno da potvrdim da je istina, za ono drugo poslušajte one što im se figurativno manta u glavi i paranoično ljuljaju stolice.

  

Ako ti se ipak stolica zaljulja u Kolombiji, a da pri tome znaš da nisi ni u kakvoj Kolumbiji, nego Kolombiji, nema frke, to je od one prirodne visine, a ne od šaljivih narudžbi prijatelja pred put u Kolombiju, koje ista asocira samo na jedno, jer za sve ono drugo što bi moglo tamo da se otkrije, nije bilo vremena od navale informacija i filmova začinjenih belim prahom. Zato ti se valjda podignu obrve i izbeče oči kad ti prijatna Latinoamerikanka u poslovnom odelu posluži čaj od koke, pa budalasto izjaviš da su svi u Kolombiji na kokainu. Hajde što ih pravo naljutiš (a, Latinoamerikance, temperamente i kad nisu ljuti, nije baš pametno naljutiti), nego se nađeš usred takve paljbe, da ti je možda po prvi put drago što nisi SAD-Amerikanac, nego zaostali, smantani Balkanac. Uostalom, nema šanse da ikada i postaneš Amerikanac kad čitav Balkan ne potroši toliko para na hranu koliko SAD-Amerikanci potroše na kokain. Dragi moj, dopamini i endorfini koštaju! Sreća "odmah i sad" košta SAD-Amerikance čitavih 70 biliona dolara godišnje. A, ko im je kriv kad nisu čuli za domaću travaricu i laganu merak kaficu.

   

Dobro sad, ako bih čvrsto verovala Frojdu koji je jednom baš bio nadahnut (ko zna čime), i napisao da je proizvod ušmrkavanja belog praha, da ga citiram, "dugotrajan, intezivan rad bez imalo umora", onda bih ušmrkala malo tog praha i napisala sad knjigu, a da se nikad ne umorim. Pa, onda još jednu, pa još jednu, i onda bih i Markesa prestigla u štancanju koleričnih ljubavnih romana, a da ne spominjem onu što štanca Harija Potera kao na traci masovne proizvodnje kompjuterskih čipova. E, šmrka-Frojde, a ko zna kako su tvoje seks teorije nastale? Meni je ipak drago i da se nekad zdravo umorim, da me "ispegla" Hemingvej, njegova ribetina i snovi o lavovima. Eto, tek da ne zaboravim da sam krhko i nežno ljudsko biće, a ne euforična radna mašina za proizvodnju para koje ću da potrošim na endorfin i dopamin stimulanse, jer nemam kad da budem srećna. Ako ništa drugo, bar me ta travarica i lagana merak kafica ne koštaju puno.

  

Hajde sad da budem "pusti druge da žive kako hoće"-čovek, pa da SAD-Amerikancima i oprostim što se sintetički usrećuju, al' ne košta ta njihova sreća samo njih, nego i sve one što se nađu na putu toj njihovoj sreći. Samo što ti drugi koje ne stigne niko ni da primeti, tu tuđu, sintetičku sreću plaćaju u najgorem slučaju životom, u onom manje gorem - progonom. Još kad se i politika našmrka tog belog praha, proizvod više nije dugotrajan rad bez umora, nego dugotrajan gerilski rat čije su cifre četiri miliona prognanika i jedanaset hiljada vojnika dece. Ma, naravno, još uvek je ta cifra manja od onih gorepomenutih 70 biliona u parama, o čemu ja to pišem uopšte!

   

Uostalom, ne stignete tih četiri miliona prognanih ni da vidite, oni su tamo negde na marginama gde autobus sa turistima ne prolazi, a sreća retko kad dolazi. Tek ponekad im oni euforični bace mrvice hleba sa stola u pauzi između dve bele sintetičke sreće. I, onda čisti i beli budu bar malo pravo srećni.

  

Meni je baš prijao onaj čaj od osušenog lišća koke. Više se ne plašim visine, a drvene mi se stolice ne ljuljaju. Još kod kuće sa društvom na travaricu i merak kolombijsku kaficu. Dosta, brate, za jednog malog, umornog putnika!