Ne 8/9 nije zamišljeno u ovom tekstu kao osam devetina, već osmi na deveti mart. Jedna virtuelna noć koja deli dva stvarna dana.

Osmi mart je datum koji označava nešto vrlo jasno.

Deveti takođe.

Osmog ćemo – niko ne zna zašto još uvek – podražavati staro. To je, kao, Dan žena. Prevaziđena izmišljotina sindikalno-radničkog pokreta XIX veka, sa razlogom rabljena, recimo, do sedamdesetih godina prošlog veka. Kao, tog dana muškarci će ukazivati pažnju ženama, a ostala 364 dana – ko ih šiša! Sindikalne proslave i crveni karanfili... Dernek uz špricer i malo kolegijalnog vaćarenja – pa svako svojoj kući! U tristašezdesetčetvrti dan ostatka do sledećeg osmog marta. Recimo da je tako bilo. Danas, 30-ak godina kasnije, ova obesmišljotina ima za cilj da, barem na jedan dan, posluži umesto sedativa ili nekog drugog surogata goreg života, u znak sećanja na bolju prošlost. Bora Stanković je tražio staro, da ga samo podseća na uveo bosiljak. Ko bi lud stvarno želeo uveli bosiljak?! A mi ga uzimamo i danas!

Devetog ćemo se takođe sećati nečega konkretnog, što je trebalo da bude pokušaj promene. Neko vickast je rekao da je to bila generalna proba petog oktobra. Što naravno nije tačno. Ne postoji toliko loša predstava za koju bi između neuspele generalne probe i uspešne premijere prošlo devet i po godina. Devetog marta počeo je raspad Jugoslavije, tako što je JNA, uz podršku kvazi-komunista Slobodana Miloševića, napala Srbiju i tenkovima okupirala Beograd. To su bili prvi tenkovi izvedeni na naš narod, i to na onaj deo koji se zove srpski narod; činjenica koja se krajnje tendenciozno prećutkuje u osvrtu na umorstvo nade da ćemo živeti kao sav normalan svet, u kojem je na smrt iskrvarila moja zemlja. Ako smem državu u kojoj sam se rodio, i zvala se Jugoslavija, i danas smatrati svojom zemljom. Oni koji su tada ćutali i tako prećutno podržali zlo koje se valja u susedstvu, dobili su, svi redom, tenkove kasnije i u svom dvorištu. Mi jedini nismo dobili ništa. Čak ni tenkove ponovo. Sem uranijuma i NATO bombardovanja, poslednjeg dara najgoreg vladara i najgore politike u srpskoj istoriji.

(Nakon toga su demonstrirali studenti na Terazijama. Slali smo im iz Kragujevca hleb, paštete i čaj, jer je bilo hladno. Nekad je provijant primao jedan prgavi žuti klinac što je lane postao gradonačelnik Beograda. Sviđao mi se baš zbog toga što je bio prgav i žut. Sviđa mi se i danas.)

Ove godine noć 8/9 biće unekoliko različita. Drugarice su, a i neki drugovi, u međuvremenu postale gospođice i gospođe. Đilas-demokrata i Dačić-socijalista su sad pajtaši. Karanfile nemate gde ni da kupite. JNA ne postoji, a ne znam koliko je srpskoj vojsci ostalo tenkova u reformama po NATO-standardu; negde sam pročitao da je Češkoj ostalo 6 ili 12. Špricer se više ne pije. Srpski, kuvajtski i irački dinar više nemaju ništa zajedničko.

Stvarnu noć 8/9 zato je najbolje ove godine provesti kod kuće, sa svojom ženom. Ne zaboravite da sve što vam je potrebno za nju kupite u NAŠOJ RADNJI.

Srđan Paunović